Posted on

Saveti za poboljšanje mentalnog zdravlja

Poboljšanje mentalnog zdravlja je dugo putovanje. Ali to ne znači da mora biti teško. Da li ste znali da se vaš život stvara kroz navike? Sve što radite je navika, a vaše navike postaju vaše rutine. Dakle, ako je vaš život satkan od navika, onda možete da poboljšate svoj život uvođenjem još boljih navika. Ohrabrujuće je da znate da možete da ih promenite.

Kreirajte rutinu

Postojanje produktivne rutine je siguran način ka putu dobrih navika.

Prvo, počnite kreiranjem jutarnje rutine, koja će vas pripremiti za dan.

Kada to budete uspeli, stvorite večernju rutinu da se opustite i pripremite za spavanje. Važno je da izgradite pozitivan način razmišljanja kako biste se kvalitetno naspavali.

Jedite pravilno i zdravo

Pravilna i zdrava ishrana poboljšaće vaše zdravlje i blagostanje. Cilj je jesti mnogo povrća, voća, oraha, semenki, pasulja, zdravih masti i proteina. Izbegavajte obrađenu hranu, kao što su rafinisani šećeri i alkohol, i ograničite unos kofeina. Hrana zaista utiče na vaše raspoloženje. Dobra je ideja da pratite kako se osećate nakon unošenja određene hrane.

Vežbajte

Važno je da vežbate. Vežbanje poboljšava vaše raspoloženje i zdravlje. Ukoliko nemate vremena za teretanu i duge treninge, preporučujemo brzo hodanje i jogu. Svaka fizička aktivnost ima veliki uticaj na mentalno zdravlje.

Vodite dnevnik

Korišćenje dnevnika je izvanredan način da se oslobodite svih svojih misli i osećanja.

Meditirajte

Meditacija može izgledati dosadno i teško, ali stvarno je prilično jednostavna.

Takođe, ima mnogo neverovatnih pogodnosti za um i telo. Možete da meditirate samo dva minuta dnevno, a da primetite rezultate.

Praktikujte afirmacije

Vežbajte pozitivne afirmacije svakodnevno. Ova praksa će vam promeniti život. Za početak, to može izgledati besmisleno jer ne verujete svojim afirmacijama.

Počnite svako jutro sa izgovorenom rečenicom “Ja sam srećan/na i zdrav/a svakog dana”.

Budite zahvalni

Uvedite praksu da svakodnevno zahvaljujete na onome što imate. Ovo vas sprečava da se fokusirate na ono što nemate, a zauzvrat ćete postati srećniji.

Teško je započeti zahvaljivanja, ali što više to radite, sve više shvatate šta imate.

Posted on

Shizofrenija

Shizofrenija je reč koja može da uznemiri ljude. U medijima se često koristi – nepravilno i nepošteno – da bi se opisalo nasilno i uznemiravajuće ponašanje. Stoga ne iznenađuje što mnogi smatraju da ova dijagnoza može više da škodi nego da koristi. Osobe kojima je data dijagnoza shizofrenije neretko osećaju da su time okarakterisane kao nasilne osobe van kontrole, kada to očigledno nisu.

Još uvek upotrebljavamo reč ’shizofrenija’ iz prostog razloga što nismo izumeli drugu koja bi opisala kombinaciju simptoma i karakterističnih ponašanja koje ćemo ovde opisati. Iako možda smatrate da ova reč nije naročito korisna, informacije ovde će možda ipak biti od koristi.

Šta je shizofrenija?

Shizofrenija je problem mentalnog zdravlja koji utiče na način na koji razmišljamo, osećamo i na koji se ponašamo. Simptomi shizofrenije se često dele na „pozitivne“ i „negativne“.

„Pozitivni“ simptomi

U ovu grupu simptoma svrstavamo brojna neobična iskustva. Mnogi ljudi imaju ovakva iskustva s vremena na vreme i ona sama po sebi ne predstavljaju uvek problem. U shizofreniji, ona su često intenzivna, problematična i uzrokuju veliku patnju.

Halucinacija je reč koju upotrebljavamo kada vidimo, osetimo, čujemo ili pomirišemo nešto, ali kada ne postoji realan uzrok te čulne senzacije. U najvećem broju slučajeva, u shizofreniji se javljaju slušne halucinacije. Glasovi koje neko čuje zvuče potpuno stvarno. Najčešće se čini da dolaze spolja, iako drugi ljudi ne mogu da ih čuju. Glasovi mogu dolaziti iz određenih predmeta ili mesta, ali to ne mora uvek biti tako. Glasovi mogu direktno vama da se obraćaju, a mogu i da pričaju o vama (kao da prisluškujete nečiji razgovor). Mogu biti prijatne, ali su daleko češće kritički nastrojene, uvredljive ili uznemiravajuće. Različiti ljudi na različite načine reaguju na njih – možda verujete da morate da ih poslušate, možda pokušate da im se obratite, možda se zapitate da ne dolaze iz sakrivenih mikrofona, itd.

Ovi glasovi nisu izmišljeni – osobe sa shizofrenijom ih zaista čuju, ali oni ne dolaze spolja, već ih je stvorio njihov um. Ispitivanja su pokazala da su tokom haluciniranja aktivni isti oni delovi mozga koji su aktivni kada pokušavamo da govorimo. Izgleda da mozak „pobrka“ neke naše misli sa glasovima koji dolaze spolja.

Akustičke halucinacije nisu karakteristika samo shizofrenije. One se povremeno sreću u teškim oblicima depresije. Takođe, moguće je čuti glasove koji ni na koji način ne ometaju život i koji u nekim slučajevima mogu biti i prijatni. Oni najčešće ne zahtevaju nikakav tretman.

Sumanute ideje su sve one ideje kojih se osoba pridržava i u koje veruje i koje su nepodložne promeni bez obzira na argumente i to da svi drugi u okolini smatraju da nisu tačne. Osobi se čini da vidi stvari na ispravan način i istovremeno potpuno drugačiji od svih drugih ljudi. Osoba koja ima sumanutu ideju vidi da tu ideju drugi smatraju čudnom, netačnom, nerealnom, itd. ali uprkos tome ne sumnja u njenu tačnost. To je ideja ili više njih koje ne mogu biti objašnjene karakteristikama kulture kojoj osoba pripada, njenom ličnom istorijom ili religijskim ubeđenjima.

Sumanuta ideja može da nastane odjednom. Osobi se učini da joj je odjednom sve postalo jasno. Nedeljama ili mesecima pre toga je osećala da nešto nije u redu, ali nije imala adekvatno objašnjenje za ono što se dešavalo. Takođe, sumanuta ideja može nastati kao način da se objasni halucinacija. Ako osoba čuje glasove koji govore o njoj, može ih objasniti tako što zaključi da čuje glasove pripadnika neke tajne organizacije koja je prati.

Paranoidna sumanutost je naziv za ideje koje podrazumevaju da osobu neko prati ili maltretira. One mogu biti neuobičajene (npr. da neko utiče na vas preko napredne tehnologije ili da vas prati FBI), svakodnevne (npr. postajete uvereni da je vaš partner neveran i potvrdu za to nalazite u neobičnim detaljima koji nemaju veze ni sa seksom ni sa vernošću i drugi ljudi nisu u stanju da ih povežu). Paranoidne sumanute ideje mogu biti i vrlo uznemiravajuće, npr. ako verujete da vas progoni neko vama blizak.

Jedna od čestih vrsta sumanutih ideja su ideje odnosa. Možete početi da verujete da programi na televiziji govore o vama, da ljudi na ulici komentarišu vaše ponašanje ili vaš izgled, da vas neko neobično gleda, itd.

Sumanute ideje mogu, ali i ne moraju uticati na ponašanje. Može biti jako teško razgovarati o njima sa drugim ljudima iz straha da vas neće razumeti. Ukoliko verujete da drugi ljudi žele da vam naude, verovatno ćete biti povučeni i držati se za sebe. Ukoliko verujete da vas neko prati, možda ćete često menjati zaposlenja ili ćete se seliti iz jednog mesta u drugo.

Problemi u mišljenju poput poteškoća u koncentrisanju na novinske članke, knjige, filmove, itd. su takođe prisutne. Kada razmišljate ili pričate, gubite nit. Niste u stanju da se setite šta ste pričali ili govorili pre nekoliko minuta, neprimetno skrećete s teme na temu ili imate poteškoća da se jasno izražavate, zbog čega je drugim ljudima teško da shvate o čemu govorite. Možete imati osećaj da su vam misli odjednom nestale iz glave i da ih je neko uzeo. Takođe, osobe sa shizofrenijom ponekad veruju da misli koje imaju nisu njihove, kao da im ih je neko „ugurao“ u glavu.

„Negativni“ simptomi

–          Gubitak normalnih misli, osećanja i potreba

–          Gubitak interesovanja za život. Kao da je iz vas isparila energija i želja da učestvujete u svakodnevnim aktivnostima. Ništa vas ne obraduje, nemate entuzijazma.

–          Poteškoće u koncentrisanju

–          Zapostavljanje lične higijene

–          Nelagodnost u blizini drugih ljudi i potreba da se osamljuje

Ponekad je ljudima teško da shvate da tzv. „negativni“ simptomi nisu znak lenjosti ili nezainteresovanosti, već da su to jednako manifestacije shizofrenije kao i „pozitivni“ simptomi. Ova grupa simptoma nije jednako dramatična kao „pozitivni“ simptomi, ali mogu predstavljati veliki problem u svakodnevnom funkcionisanju, kao i problem u odnosima sa drugim ljudima kojima je možda teško da shvate da nije reč o nezainteresovanosti.

Da li svako sa ovim simptomima ima shizofreniju?

Ne. Svako može iskusiti neki od ovih simptoma, ali dijagnoza shizofrenije ne može biti postavljena na osnovu samo jednog.

Koliko je česta shizofrenija?

Pretpostavlja se da u toku života simptome shizofrenije iskusi 1 u 100 osoba. Shizofrenija se jednako često javlja i kod muškaraca i kod žena, a češća je u urbanim sredinama, kao i u nekim etničkim manjinskim grupama u Velikoj Britaniji. Retko se javlja pre 15. godine; simptomi se najčešće po prvi put manifestuju u uzrastu od 15 do 35 godina.

Šta je uzrok shizofrenije?

Tačan uzrok shizofrenije još uvek nije poznat. Pretpostavlja se da je reč o kombinaciji više faktora koji mogu da se razlikuju od osobe do osobe.

Izvesno je da određenu ulogu u razvoju shizofrenije igraju geni. Svaka deseta osoba sa dijagnozom shizofrenije ima još roditelja sa psihijatrijskim poremećajem. Poznato je da ukoliko jedan blizanac ima shizofreniju, drugi ima rizik od 50% da je razvije. Ova statistika važi i za blizance koji su odgajani u različitim sredinama i različitim porodicama.

Zloupotreba psihoaktivnih supstanci i konzumiranje alkohola mogu biti deklanširajući faktori za simptome shizofrenije. Sa druge strane, osobe koje imaju simptome shizofrenije češće konzumiraju alkohol kao način da se izbore sa simptomima.

Hronična izloženost stresu, neadekvatni porodični odnosi i teško detinjstvo su faktori koji negativno utiču na pojavu simptoma.

Nasilje i shizofrenija

Veoma mali broj osoba sa shizofrenijom postaje agresivna! Statistika pokazuje da je daleko veća verovatnoća da će osoba sa ovom dijagnozom povrediti sebe nego druge.

Prognoza

Veliki broj osoba sa dijagnozom shizofrenije danas ne moraju da budu hospitalizovani i imaju uređene, stabilne živote i dugotrajne partnerske veze.

Za svakih 5 osoba sa shizofrenijom, 1 će se oporaviti u periodu od pet godina od početka simptoma, 3 će se oporaviti ali će imati i ponovne periode pogoršanja, samo 1 će imati dugotrajne, intenzivne simptome.

Šta će se dogoditi bez terapije?

Ukoliko samo čujete glasove, ako vam ne smetaju i ne ometaju vas u obavljanju svakodnevnih obaveza, verovatno da vam nije potrebna pomoć. Međutim, ukoliko glasovi postanu preglasni ili neprijatni (ili se pojave dodatni simptomi) trebalo bi da se obratite vašem lekaru.

Samoubistvo je češće kod osoba sa shizofrenijom, osobito ako ne dobijaju terapiju koja im je potrebna.

Nagomilavaju se dokazi koji sugerišu da je rani tretman shizofrenije od ključnog značaja za dugotrajnu prognozu!

Terapija

Ukoliko imate simptome shizofrenije, trebalo bi da započnete medikamentoznu terapiju što pre!

Sasvim je moguće da nećete morati da idete u bolnicu, ali bi trebalo da odete na pregled kod psihijatra.

Lekovi pomažu da se otklone simptomi koji izazivaju najviše patnje i koji ometaju funkcionisanje, ali tu nije kraj tretmana. Započinjanje terapije lekovima je tek prvi korak koji omogućava i započinjanje psihoterapijskog tretmana, kao i uključivanje porodice, partnera ili prijatelja.

Posted on

OSNOVNI PRINCIPI LEČENJA DEPRESIJA

 Dijagnoza
Ispravna dijagnoza neophodna je za koncipiranje plana lečenja. Pored poznavanja psihopatologije i
dijagnostičkih kriterijuma, kliničar treba da sagleda pojavu simptoma u kontekstu bioloških, psiholoških
i socijalnih činilaca koji predisponiraju ili precipitiraju nastanak poremećaja ili održavaju njegovo prisustvo.
Dijagnoza se postavlja na osnovu podataka dobijenih od pacijenta, kliničke slike, kao i informacija
dobijenih od bliskih osoba.
Psihijatrijska procena podrazumeva i rutinsku upotrebu skrining instrumenata za detekciju depresivnih
simptoma. Jedan od najčešće korišćenih upitnika za detekciju simptoma i merenje težine depresivne
epizode je Upitnik o zdravlju pacijenta (The Patient Health Questionnaire – PHQ-9-9) – upitnik samoprocene
od 9 pitanja. Ukupni skor od 10 ili više s velikom verovatnoćom ukazuje da se može postaviti
dijagnoza depresivne epizode. Pored toga, ovaj upitnik sadrži i pitanja o eventualnoj suicidalnosti, a
jedna od najvećih prednosti je što može biti popunjen i skorovan za veoma kratko vreme (obično do tri
minuta).
Tokom postavljanja dijagnoze treba voditi računa o prisustvu drugih psihijatrijskih ili telesnih poremećaja
koji mogu uticati na ispoljavanja i tok depresivnog poremećaja i biti veoma značajni u koncipiranju
plana lečenja. Tokom lečenja depresije, dijagnoza i plan lečenja podložni su revizijama, u skladu sa naknadno
dobijenim informacijama (na primer: novo dijagnostikovana telesna bolest, razvoj hipomanije).

 

Veoma je važno da se između pacijenta i terapeuta uspostavi terapijski savez zasnovan na uzajamnom
poverenju, slaganju oko ciljeva lečenja i terapijskih procedura. Potrebno je pacijenta edukovati o prirodi
i osobinama depresivnog poremećaja, ukazati mu na očekivani oporavak, kao i na potrebu za pridržavanjem
preporučene terapije. Psihoedukacija treba da uključi i razgovor o tome kakve mogu biti posledice
depresije u odnosu na profesionalno i socijalno funkcionisanje i kakav tok poremećaj može imati. Važno
je edukovati i bliske osobe (članove porodice), koje tokom lečenja mogu pružiti podršku pacijentu i na taj
način poboljšati komplijansu. U toku ambulantnog lečenja, pogotovo u akutnoj fazi, potrebno je obezbediti
česte kontrole radi procene kliničke slike, suicidalnog rizika i reagovanja na terapiju.
 Suicidalni rizik
rizik od suicida je među psihijatrijskim pacijentima najveći kod osoba sa depresijom. Pitanja koja
kliničar postavlja tokom evaluacije suicidalnog rizika su: oseća li se pacijent očajno, beznadežno, bespomoćno,
da li je umoran od „neprekidne borbe”, ima li želju za smrću ? Da li je razmišljao o samoubistvu?
Koliko su te misli intenzivne ili česte? Da li je bilo konkretnih planova? Ima li mogućnosti i sredstava da
pokuša suicid? Koliko je pacijent impulsivan? Ima li podataka o životnim događajima kao što su gubitak
posla, smrt bliske osobe? Da li pacijent „podvlači crtu” (na primer piše testament)? Ima li u anamnezi
pokušaja suicida, i ukoliko ima, da li žali što nisu uspeli. Pacijenti koji su u stanju da identifikuju više
razloga za življenje iskazuju manji rizik suicidalne ideacije i podsticaja na samouništenje.
 Hospitalizacija
Glavni razlozi za bolničko lečenje depresivnih pacijenata su sledeći: 1) bezbednost pacijenata, odnosno
suicidalnost; 2) dijagnostička evaluacija (pogotovo kada su u pitanju komorbidni poremećaji, psihijatrijski
ili telesni); 3) brzo pogoršavanje stanja ili težina kliničke slike (suicidalna ideacija, psihotični
simptomi); 4) nemogućnost pacijenta da funkcioniše u svojoj sredini; 5) nagli gubitak socijalne podrške;
6) teška socijalno-egzistencijalna stanja.
Tok i ishod
Prva depresivna epizoda obično se dešava u periodu od ranih 20-ih do 30-ih godina života. Danas
postoji saglasnost da se remisija uspostavlja kod otprilike 50% obolelih nakon jedne godine ispoljavanja
depresivne epizode. Depresija se najčešće ispoljava ponovljenim epizodama (Paykel, 2001). Akutni
kratkotrajni ishod obično je povoljan, pri čemu većina pacijenata pokazuje poboljšanje, a 20–30% manifestuju
parcijalnu remisiju s rezidualnim simptomima.
Ponovno pojavljivanje depresivne epizode kod ljudi koji su se prethodno u potpunosti oporavili od
prve epizode depresije je veoma često. Oko 30% osoba doživi relaps tokom prve godine, dok 70–80%
ima još najmanje jednu depresivnu epizodu posmatrano dugotrajno (Paykel i sar., 2005). Novu epizodu
depresije doživljava čak 58% pacijenata koji su bili asimptomatični tokom najmanje pet godina nakon
potpunog oporavka (Mueller i sar., 1999). Prediktori pojave nove epizode depresije uključuju: ženski
pol, duže trajanje depresivne epizode pre početka lečenja, veći broj prethodnih epizoda i odsustvo bračnog
partnera. Pacijenti koji su usled prve epizode depresije morali biti hospitalizovani imaju životni
rizik od 50% za ponovnu hospitalizaciju. Subsindromska depresija je još češća: pacijenti su ispoljavali
bar dva simptoma depresije tokom najmanje 59% vremena. Kao što je već rečeno, 10–15% depresivnih
osoba izvrši suicid, odnosno 60–70% od svih suicida izvrše depresivne osobe

Posted on

Depresija – socijalni ambijent

Depresivni poremećaji (depresije) smatraju se jednim od najvećih zdravstvenih problema od javnog
značaja zbog više razloga: 1) visoke prevalentnosti – depresija je najčešći mentalni poremećaj u opštoj
populaciji; 2) težine posledica – u najvećem broju slučajeva (67%) depresije su rekurentne (Kenedy i
sar., 2004) ili hroničnog toka; 3) značajno narušavaju kvalitet života; 4) relativno često (kod 10% do
15% depresivnih osoba) završavaju se suicidom (Andreasen, 2001); 5) neretko se javljaju udruženo sa
drugim mentalnim poremećajima i telesnim bolestima i povećavaju ukupni morbiditet i mortalitet.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (SZO, 1990), depresija je četvrti najčešći
uzrok „godina života izmenjenih zbog invalidnosti“, a procenjuje se da će do 2020. godine biti na
drugom mestu. Povećana učestalost depresivnih poremećaja u narednim dekadama očekuje se zbog
sledećih činilaca: 1) produžava se životni vek a samim tim i broj telesnih oboljenja koja su često praćena
depresivnim poremećajima; 2) veća je učestalost jatrogeno izazvanih depresija; 3) kontinuirano se
povećava nivo stresa i u razvijenim, a naročito u zemljama u razvoju kakva je i naša, a ubrzane promene
savremenog doba donele su promene u porodicama i zajednicama, što istovremeno slabi socijalnu podršku
(Sartorius, 2007). Pored toga, prospektivne studije pokazuju da oko polovina populacije (možda
čak i većina) može očekivati jednu ili više epizoda u toku života (Moffitt i sar., 2010). Uzimajući u obzir
evolutivnu perspektivu, moglo bi se spekulisati da je tendencija ka nesreći i nezadovoljstvu inherentna
humanoj vrsti (čovek je „nesrećni primat“), što je jedan od faktora koji je doprineo uspehu naše vrste,
vodeći homo sapiensa napred, u potrazi za novim teritorijama i izazovima. Primena evolutivnih teorija
može, takođe, dovesti do novih pristupa tretmanu i novim etiološkim teorijama (Kelleher i sar., 2010).
Procenjuje se da je depresija u Evropi nedovoljno lečena, a različite opcije tretmana nedovoljno korišćene
(Henrikson i sar., 2006). Istraživanja iz naše zemlje upućuju da je depresija najčešće neprepoznata,
a samim tim i nelečena (Lisulov i Nedić, 2006), što ima visoku socijalnu i ekonomsku cenu. Zbog svega
toga, rana dijagnostika i pravovremeno, adekvatno i efikasno lečenje i zbrinjavanje depresije od ključnog
su značaja za smanjenje ozbiljnih posledica do kojih ovi poremećaji mogu dovesti kod pojedinca,
njihove porodice i zajednice u celini.

Posted on

Клиничка депресија

Депресија спада у групу поремећаја расположења (униполарни поремећај). Депресивни поремећаји подељени су (по међународној класификацији болести) на: депресивну епизоду, различитог интензитета и квалитета – са соматским симптомима и са психотичним симптомима; рекурентни депресивни поремећај који подразумева најмање две депресивне епизоде које раздваја интервал без симптома у трајању од два месеца и перзистентни депресивни поремећај – дистимијуДепресивно расположење карактеризује повлачење болесника у себе, потиштеност, пад виталних динамизама, несаница, губитак апетита, песимизам, успорени мисаони ток, осећај безнађа и беспомоћности.

Око 7—12 % мушкараца и 20—25 % жена пати од депресије у току живота. Неколико научних студија је утврдило статистичке корелације између депресије и неких пољопривредних пестицида.

Последње две деценије истраживања све више обраћају пажњу на препознавање такозваних субсиндромских депресија које не испуњавају све критеријуме за дијагностику депресивне епизоде, а сличне су стањима која су у прошлости била позната као “неуротска” или “карактеролошка” депресија. Показано је да субсиндромска депресија изазива значајан морбидитет, доводи до психосоцијалне и радне онеспособљености и апсентизма и повећава економску цену депресије.

Posted on

Анксиозност, стрепња

Стрепњатескоба или анксиозност је нејасан страх без очигледног спољњег повода и углавном без организмичких знакова који уобичајено прате страх произашао из реалне спољне претње. Од страха се разликује због своје неодређености, јер није везан за неки одређени објекат. У овом непријатном осећању доминира ишчекивање неке неодређене несреће. Када се догађа често, омета афективни живот и осећање добробити или је на други начин маладаптивно, позната је као анксиозни поремећај.

Сартрово тумачење

Неизвесност је драстичан облик непостојања слободе. Стрепња је апстрактни страх од могућег конкретног губитка слободе. Стрепња је страх од страха. Стрепња је страх од губитка слободе.[3]

Posted on

О.Л.И. метод психотерапије

O. L. I. Integrativna Psihodinamska Psihoterapija je psihoterapijski pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona („klasična psihoanalitička teorija“), Ego psihologijepsihologije objektnih odnosa i Self psihologije. Osnivač metoda je Nebojša Jovanovićpsihoterapeut iz Srbije. Metod rada s klijentima je, takođe, integrativan, jer se primenjuju tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalizegeštalt terapijetransakcione analize, bioenergetike, NLP, „fokusiranja“, biofidbeka i neurofidbeka, REBT-a) u kombinaciji s tehnikama nastalim u okviru O. L. I. metoda.

Osnov za integraciju tehnika iz različitih psihoterapijskih pravaca pruža koncept bazičnih sposobnosti za obradu emocija – bazičnih emocionalnih kompetencija. Bazične emocionalne kompetencije na kojima se bazira O. L. I. metod su:

Tehnike različitih psihoterapijskih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako mogu da doprinesu razvoju neke od navedenih emocionalnih kompetencija (koje su sastavni elementi sposobnosti za ljubav i rad).

Posted on

Психодрама и УНМ психотерапијске методе

Психодрама је облик групне терапије, у којој се учесници активно укључују одигравајући своје сопствене проблеме чиме се постиже неки облик катарзе. Данас је развијено више облика психодраме, али је свима заједничко да су учесници активни у формулисању животне ситуације која се жели одиграти, избору особа које ће бити укључене, као и начину извођења. Увек се ствара атмосфера слободног емоционалног реаговања уз могућност да касније цела група анализира ток, искреност и исход оваквог облика терапије. Психодрама је значајно утицала на развој не само групне психотерапије, него и на групе сусретања и гешталт терапију, пошто је и Морено, творац ове методе, сматрао да овим поступком људи постају, не само здравији, већ и аутентичнији, спонтанији и креативнији.

 

UNM metod psihoterapije predstavlja savremeni vid psihoterapije za lečenje anksioznosti, otklanjanje stresa, za lečenje depresije i paničnih napada, metod odvikavanja od pušenja i drugih štetnih navika.

UNM metod nastao je na Univerzitu prirodne medicine u Americi, po čemu je i dobio ime. Ovaj metod psihoterapije obuhvata izmenu stila života, promene u načinu ishrane, promene u načinu ponašanja, načinu razmišljanja, načinu odnosa prema društvu. Uključuje i više metoda otklanjanja strahova, različite sugestivne oblike dokazivanja potrebe racionalnosti u ponašanju.

Najveći uspesi postignuti su u odvikavanju od pušenja i drugih štetnih navika, kao i u lečenju depresije i paničnih napada.

UNM metod odvikavanja od pušenja funkcioniše na sasvim suprotan način od metoda „snage volje“. On se ne bavi razlozima zbog kojih pušač ne bi trebalo da puši, a to su novac, robovanje, opasnost po zdravlje i društveni žig. Pušači to već znaju. Umesto toga, bavi se razlozima zbog kojih pušač nastavlja da puši uprkos svim očiglednim štetnim efektima.

Ono što održava zavisnost pušača jeste „strah“. Strah da će morati da se odreknu zadovoljstva ili oslonca. Strah da neće moći da uživaju u životu ili da se izbore sa stresom. Stah da će morati da prežive užasnu traumu da bi se oslobodili. Strah da se pušač nikada neće u potpunosti osloboditi žudnje za nikotinom.

Seanse kombinuju psihoterapiju i vežbe relaksacije, otklanja uverenje pušača da mu pušenje pruža bilo kakvo zadovoljstvo ili oslonac. Otklanja osećaj odricanja ili uskraćenosti i time pušača oslobađa straha od ostavljanja pušenja. Seanse obuhvataju i edukaciju i prakičnu primenu stečenih znanja u promeni stila i načina života. Didaktičke metode u odvikavanju od pušenja konkretno deluju na promenu svih poimanja pušača u vezi sa koriščenjem cigareta i prihvatanjem informacija od strane pušača na sugestivan način i specifično obrazložen način od strane terapeuta, koji ne može da ne ostavi dugotrajne pozitivne posledice na pušača u cilju da apsolutno odbaci svaki razlog za korišćenjem cigareta.

Bihejvioralne tehnike odvikavanja od pušenja, koje se takođe koriste u UNM metodi, koriste logična i racionalna objašnjenja koja na perfidan način ubeđuju pušača o apsolutnoj jednostavnosti ostavljanja pušenja i promene načina razmišljanja kada je ova zavisnost u pitanju. Pored svega navedenog, UNM metod koristi i studije slučaja stvarnih ljudi koji su već uspešno prošli UNM metod odvikavanja, prestali su sa konzumiranjem cigareta i obučeni su da dele na samim seansama svoja iskustva sa ostalima, kao i da ih na različite načine navođenja podrže u nameri ka ostvarenju ovog cilja.

Posted on

STRUKA I NESTRUKA U SVETU PSIHOLOGIJE I TERAPIJE

STRUKA I NESTRUKA U SVETU PSIHOLOGIJE I TERAPIJE II DEO

 

Postoji još jedan, možda i bitniji fenomen koji može da odgovori na pitanje moje koleginice (vidi prvi deo teksta). A to je (auto)stigmatizacija osoba sa mentalnim smetnjama i predrasude. U našem narodu vlada verovanje da je odlazak kod psihologa ili psihijatra rezervisan samo za “lude” ljude, to je nešto što je sramota. A zapravo statistika pokazuje da su mentalne smetnje jako rasprostranjen problem našeg stanovništva. “Zdravi” ljudi arognatno govore o tome kako “bolesnike” treba pozatvarati i sebi stvaraju podlogu da se sutra plaše javljanja stručnom licu, jer misle da su možda oni sada ti “bolesnici”, a to je nešto što ne žele da priznaju sebi.  Kako tome doprinose mediji pompeznim izveštavanjem o osobama sa mentalnim smetnjama kao ubicama, nasilnicima i psihopatama, sam govorio na dve tribine do sada. I to zajedno sa osobama sa mentalnim invaliditetom. I rado ću ponoviti i to i detaljnije objasniti na nekoj novoj tribini, da se sada ne rasplinjavamo. Bitno: ljudi smatraju da je sramota i da će sebi dokazati da nešto sa njima ozbiljno nije u redu ako se jave ljudima školovanim za psihološke probleme, te se javljaju onima koji im nude interesantna mistična, lajfkouč, motivaciona i druga rešenja, koja im zvuče zanimljivo, produhovljeno i manje strašno.

Zato ja lično osećam potrebu da što više radim sa ljudima preventivno, da primenim psihološke i terpijske metode na svakodnevne probleme, motivaciju, komunikaciju, postavljanje ciljeva, napredak u poslu, probleme sa učenjem… apsolutno sve. Približavanje prave psihologije i psihoterapije ljudima i razbijanje predrasuda je jedna od misija Centra Psihonega. Citiraću tekst koji je išao kao odgovor na često postavljano pitanje uz moju radionicu “Pobedite strepnju i depresivno raspoloženje”

Da li je onda ovo radionica za zdrave ili osobe sa mentalnim smetnjama ili je za psihologe?

Pokažite mi 100% psihički zdravu osobu, ja takav fenomen još nisam video. Postoje simptomi raznih poremećaja koji su bar u tragovima nekada u životu prisutni i kod osoba koje nemaju nikakvu “F dijagnozu”. To je pitanje KONTINUUMA IZMEĐU ZDRAVLJA I POREMEĆAJA, a ne dvaju zasebnih kategorija. Prema tome, sve što “radi” kod lečenja osoba sa dijagnozom, naravno da je poptuno primenljivo na slične probleme kod zdravih osoba.

Smatram velikom prednošću svih nas psihologa, koji smo izabrali psihoterapiju kao delatnost u kojoj se radi sa kliničkom populacijom i imamo izuzetno stručne psihijatre za svoje mentore, baš to – što zadržavamo naš pristup psihologa koji radi sa zdravom osobom, onda kada je to potrebno. Ali takođe posedujemo i znanje iz dijagnostike koje je potrebno da prepoznamo ozbiljan problem i osobu sa opravdanom dijagnozom, sprovedemo psihoterapiju i/ili uputimo psihijatru na medikamentoznu terapiju onda kada je to neophodno.

Zabluda da “kod psihologa i psihijatara idu samo poremećeni ljudi” je mnoge pacijente koštala prevencije koju su mogli da obezbede sebi blagovremenim javljanjem.

Naravno da je radionica korisna i psiholozima koji sve što nauče mogu da primenjuju u svom radu.

Da rezimiramo:

Odlazak kod psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta ne znači da dobijate etiketu na čelu, znači da brinete o svom zdravlju. Ovo nije reklama jer je kod većine psihologa i terapeuta koje znam prvi susret besplatan, a nekad je to dovoljno da saznate o sebi da li imate psihički problem i kojih je razmera.

Studije medicine traju 6 godina, sa specijalizacijom psihijatrije mnogo duže.

Studije psihologije traju 5 godina.

Posle toga se možete školovati za psihoterapeuta, ja sam izabrao KBT u Nišu i govorim o činjenicama vezanim za taj terapijski modalitet.

KBT je vodeća terapija u svetu. Obuka za KBT psihoterapeuta podrazumeva 2 godine teorijskog i 2 godine praktičnog usavršavanja na već postojeću diplomu iz medicine ili psihologije. Te druge dve godine se zovu supervizija i tada se najviše uči. Učimo praksu jedni od drugih i od mentora, za koje važi da su među najvećim stručnjacima u Srbiji, priznati i poštovani u Evropi i svetu. Polažu se ispiti, seminarski radovi, istraživanja… Sve zajedno traji preko 4 godine i košta 2800e bez pratećih troškova kupovanja literature, štampanja protokola sa seansi i slično.

Npr. obuka za “terapeuta” nečega što se zove duboki PEAT košta 200e, traji dva dana po 3 sata i sprovodi je osoba koja ne mora imati osnovno predznanje iz psihologije ili medicine. Obuka za prvi nivo NLP-a traje dva dana i besplatna je. Sprovodi osoba bez predznanja….

I tako mogu dalje da nabrajam, a vi izvolite izaberite kome ćete poveriti svoje zdravlje.

Posted on

Трансаккциона анализа

Трансакциона анализа (ТА) је, у основном значењу, метод формално-структуралне анализе склопа личности, преласка особе из једног у неко друго его-стање и приказивање сложених међуљудских односа помоћу трансакционих дијаграма. Метода је настала под утицајем психоанализе, теорије комуникације и психологијемалих група. Проучава три различита его-стања у истој личности (Родитељ, Одрасли, Дете) и трансакције међу њима.

Оснивач Трансакционе анализе, почетком педесетих година 20. века, је Ерик Берн.

Главне идеје

Циљ трансакционе анализе је развој и промена личности. Кроз теорију личности, даје нам идеју о психичкој структури људи користећи модел его стања. На тај начин нам помаже да схватимо како људи изражавају своју личност кроз понашање. Трансакциона анализа је уско повезана и са теоријом комуникације помоћу које можемо приступити анализи система и организација. Захваљујући теорији развоја детета коју нам нуди, развија концепт животног скрипта, тј. идеје да наши садашњи обрасци понашања воде порекло из детињства. Користећи овај концепт, помаже нам да схватимо понављање животних скрипти које смо развили у детињству када одрастемо. Трансакциона анализа нам тиме пружа и теорију психопатологије.[1]

У практичној примени, трансакциона анализа се користи у психотерапеутске сврхе и може се користити у лечењу психолошких поремећаја. Као такав модел, може се користити у индивидуалној, групној, породичној терапији и терапији парова. Осим терапеутске примене, користи се свуда где постоји потреба за разумевањем појединаца, њихових односа и комуникације. У том смислу, може се примењивати у образовним установама, у области саветовања и анализи организација.

Филозофске претпоставке

Трансакциона анализа се заснива на филозофским претпоставкама које се односе на људе, живот и циљеве промене. То су:

  • Људи су ок
  • Свако има способност да мисли
  • Људи одлучују о својој судбини, а те одлуке се могу мењати

Из ових претпоставки се развијају два основна принципа праксе трансакционе анализе:[2]

  • Склапање уговора
  • Отвореност комуникације

Људи су ок

Људи су ок је основна претпоставка трансакционе анализе која подразумева да сви имамо вредности и достојанство као људи, односно да прихватамо себе и друге такве какви смо. Овај исказ се искључиво односи на биће, а не на понашање. У том смислу, прихвата се позиција да нам се не допада или да не прихватамо када неко нешто ради, али да у исто време прихватамо оно шта тај неко јесте.

Свако има способност да мисли

Ова позиција подразумева да је свако одговоран да одлучи шта жели од живота и да живи са последицама својих одлука. То искључује људе са озбиљним оштећењем мозга.

Модел доношења одлука

Иако смо сви ок, некада се можемо понашати на начин који није ок. То значи да се понашамо на начин који смо усвојили када смо били врло мали како бисмо преживели и добили оно шта желимо. Међутим, као одрасли некада прибегавамо тим понашањима, одлукама и обрасцима који су непродуктивни из перспективе одраслог човека. У том смислу све одлуке које смо некада донели можемо променити, чак и оне одлуке које смо донели када смо били мали, тј. које смо усвојили као деца, а које се тичу нас и света који нас окружује.